Vasil Hadžimanov je srpski kompozitor i pijanista koji se bavi se džez i etno muzikom. Osnivač je i član Vasil Hadžimanov benda. Ovaj uspješni izvođač dobitnik je nagrade za najboljeg džez pijanistu na električnom klaviru u okviru 41. tradicionalnih nagrada Džez stanice (Annual Jazz Station Awards). Iza ove nagrade stoji Arnaldo Desouteiro, džez novinar, producent, historičar i predavač.
U razgovoru sa Vasilom otkrili smo tok njegovog muzičkog putovanja, kao i njegove muzičke uzore. Otkrio nam je zašto se baš odlučio za Džez muziku, te kako je došao na ideju spajanja balkanskih tradicionalnih ritmova sa zaapdnim muzičkim stilovima.
1. Započeli ste svoje muzičko putovanje kada ste bili jako mladi, sa samo pet godina. Možete li nam reći kako je to sve počelo?
Moji roditelji su me upisali u muzičku školu “Mokranjac” kad su primetili da imam talenat za muziku. U to vreme je zapravo bilo sasvim normalno da se dete upiše u muzičku školu i ako nema veliki talenat za isto jer je to bila stvar opšteg obrazovanja ali i činjenica da bavljenje muzikom pomaže razvoju inteligencije kod dece.
2. U okviru 41. tradicionalnih nagrada Džez stanice iz Los Anđelesa, u 2019. godini, dobitnik ste nagrade za najboljeg džez pijanistu na električnom klaviru. Šta je bila prekretnica da se odlučite za karijeru Džez pijaniste?
U svom tinejdžerskom periodu sam otkrio jazz muziku preko ploča koje su slušali moji roditelji i moja tetka. Iako nisam razumeo tu muziku zaljubio sam se na prvo slušanje.
3. Nakon završene srednje škole, svoje muzičko školovanje nastavljate kao stipendista Berkli koledža u Bostonu. Možemo li reći da je upravo to školovanje imalo uticaj na razvoj Vaše muzičke karijere?
Naravno. Planski sam upisao Berkli Koledž kao idealnu školu za ono čime sam želeo da se bavim. Kombinacija sjajnih profesora i časova sa interakcijom sa studentima i drugim sjajnim muzičarima rezultirala je da ekspresno napredujem, ali i otkrijem koja su to moja interesovanja i na koji sve način mogu da stvaram muziku.
4. Kombinujete balkanske tradicionalne ritmove sa zapadnim muzičkim stilovima i, slobodno možemo reći da ste stvorili novi pristup u Džez muzici. Je li Vam način na koji ste slušali muziku, omogučio taj inovativni pristup istoj?
Ima tu dosta parametara zašto je moj stav i rad takav kakav jeste. Mnogo dugujem kolegama sa kojima sam radio jer sam imao sreću da radim samo sa najboljima, zapravo veoma često sa onima koji su bolji od mene i na taj način naučim iz prve ruke. Naravno da ima i do slušanja muzike tj. mog ličnog ukusa i prepoznavanja muzike koja je autentična, hrabra i drugačija. Kažem, mnogo stvari je potrebno da se poklopi da bi kroz rad i greške konačno uspeo da stvoriš barem ponekad nešto što će ostati dugo posle tebe. Barem se nadam da hoće.
5. Mnogi kažu da je ikona Džez pijanista Art Tatum. Kakvo je Vaše mišljenje?
Naravno da jeste!
6. Sigurno ste tokom svoje dugogodišnje, i uspješne karijere, imali nekoga ko Vam je bio uzor. Hoćete li nam otkriti ko je to?
Mnogi pijanisti, muzičari i umetnici su mi bili i idalje su uzor, samo što je takođe potrebno da što ranije shvatite da su vam oni uzori da stvorite nešto svoje a nikako da kopirate njih koliko god njihov rad bio deo vas.
7. Postoji li zasebna tradicija Džeza na Balkanu koja se razvija suprotno onome što se događa u svijetu?
Postoji samo jedna tradicija jazz muzike. Evropski jazz je prihvatio odavno taj žanr i posto je fuzija različitih stilova i uticaja. Napravio je neki svoj zvuk koji spada pod istu kategoriju kao i američki jazz odakle muzika i potiče. Balkanski jazz takođe ima svoj zvuk kada pričamo o autentičnim i hrabrim autorima kakvi su Lala Kovaćev, Vojin Draškoci, Duško Gojković, Bojan Zulfikarpašić i dr.
8. Da li ste Vi zadovoljni našom današnjom Džez scenom?
Ne postoji prava jazz scena ako pričamo o našim prostorima, tj. postoji ali je ispod radara. Mnoštvo mladih muzičara se pojavilo koji sjajno sviraju, ali niko ne zna za njih. To je jednostavno nusprodukt današnjeg odnosa prema kulturi i umetnosti uopšte tako da me ne čudi što je tako.
9. Šta smatrate da treba da se desi da bi naša Džez scena doživjela svoj procvat?
Mnogo toga! Državne strukture i mediji u celom regionu su praktično iste u svom odnosu prema kulturi i umetnosti, a jazz je umetnička muzika. Od vrha ne valja, a od obrazovanja zavisi šta će i ko da sluša, čita, gleda, prati i nauči. Mi smo u mašini turbo folk estetike već decenijama tako da mnogo toga mora da se promeni da bi jazz scena zaživela i dobila svoje mesto koje zaslužuje.
10. Nastupate po različitim dijelovima bivše Jugoslavije. Kako publika reaguje na Vašu muziku i u kojem dijelu je najviše prihvaćena?
Naša publika se ne deli granicama kao nacije i države. Granice su ionako samo linije u pesku kako je neko lepo rekao. Zato nam se naš zadnji album i zove baš tako. Naša publika je otvorena, radoznala i dolazi na naše koncerte da čuje nešto novo, a ne da peva dobro poznate hitove po milioniti put na isti način.
11. Za kraj nam recite, ono što sve pratioce Džez scene interesuje, kakvi su planovi za dalje?
S’obzirom na situaciju nije lako pričati o bilo kakvim planovima osim onog jednog i najvažnijeg a to je da se stvari normalizuju da bi svi mi nastavili da živimo i radimo normalno.
