Branimir Johnny Štulić je u intervjuu 1990. godine naveo svoja predviđanja o političkoj situaciji na Balkanu.
Prenosimo dijelove intervjua s novinarom Vladimirom Stakićem, koji je tada radio za magazin “Stav”.
Ne možeš poreći da si od početka karijere, blagodareći i pjesmama i onome što si pričao vukao etikete sve do ultraljevičara. U međuvremenu se toliko toga okolo promijenio da…
Da sam ostao na ljevici da bi ljevica došla na desnicu. Sve se ostalo oko mene promijenilo, što je inače fakt. Najveći ljevičari su postali desničari. Četrdeset godina smo slušali zavijanje vukova, sada ćemo četrdeset godina da slušamo blejanje ovaca. I sad, šta bi ja u svemu tome trebalo da radim: da bekećem ili da zavijam? Šta se to od mene očekuje? Izgleda da moram da napravim takvu situaciju da se od mene očekuje da zavijam, ako već ne znam da blejim.
Možda bi bilo logično da poslije “Pit i to je Amerika” sada napraviš nešto kao “Sergej i to je Azerbejdžan”, ne znam…
Da, ali ako čovjek jednom napravi “Poljska u mom srcu”, ne treba sada da radi “Srbija u mom srcu” ili “Makedonija u mom srcu” ili… Dovoljan je princip. Kud bi čovjek inače tako stigao? Niti bi iko više vjerovao niti bi to bilo išta značajno.
Nisam kriv što Azerbejdžan nije bio tako popularan kao Amerika kad je ta pjesma nastala. Sad svu svi počeli da rade pjesme o Rusiji da bi došli na njihov market, što je sasvim u redu. Ja nikad nisam imao pojma da bi trebalo da dođem na iranski market ili na austrijski, poljski ni na američki market. Uostalom, “Pit i to je Amerika” i nije moj tekst, samo sam imao melodiju koja mi je sjela. Inače, ja sam o Americi ne bih ni pisao.
Planiraš da osnuješ Balkansku partiju rada. Hoće li ona biti transnacionalna?
Samo ukoliko se složimo da jeeš zemlju koja Bosne nema. Ako to vrijedi, vrijedi i ovo. Puni naziv treba da bude Balkanska partija rada (goli kuac). Da se jednog dana, kad se gospoda uohole, bar sjete odakle su krenuli kad već ne znaju kuda idu.
Sve zajedno, i ideja i partija djeluju prilično neozbiljno.
Tako je, da bi jednog dana sve to moglo da se pokaže kao vrlo ozbiljno. Jer, kad bi sad bilo vrlo ozbiljno, onda bi vjerovatno na kraju bilo vrlo neozbiljno. Bila bi opća komedija, kao što je slučaj sa mnogim dosadašnjim iskustvima tog tipa, ne samo kod nas, ali neka ima bar balo humora u svemu tome, već će biti lakše.
Misli da još nismo raščistili jednu stvar: da li si ti marksista
Sada, kad su stvari ogoljele u ovoj zemlji i kad se preko noći poslije četrdeset godina društvenog vlasništva i nacionalizacije formiraju klase patrona-gazda i radničke klase i odjednom priča o potpisivanju godišnjih ugovora između njih, jesam marksista, vrlo veliki, ali samo u tom smislu i ne dalje od toga.
Ko su patroni u ovoj zemlji? Oni koji bi inače trebali da plate za sve svoje kriminalne postupke u proteklih četrdeset godina. Sad su volšebno postali patroni dajući ljudima kosku da se oko nje glođu, skidajući joj četiri nule. Šta su založili za te četiri nule? Založili su zemlju i njenu slobodu! To su založili. To su kriminalci. Ja sam jedini čovjek u Jugoslaviji koji to govori, a svi ostali su sretni. Pa nek’ im bude, ali nek se zna da je Johnny sumnjao u to. Od samog početka.
IZVOR: KLIX
